Sa tri osvo­je­na bo­da u pra­voj mu­škoj, ro­vov­skoj bor­bi na „Tu­škom po­lju” i za­hva­lju­ju­ći po­bje­di Gr­blja nad dru­go­pla­si­ra­nom eki­pom Mla­do­sti, fud­ba­le­ri Bu­duć­no­sti su po­no­vo od­ma­kli naj­bli­žem pra­ti­o­cu na pet bo­do­va. Naj­ve­će za­slu­ge što pla­vo-bi­je­li ima­ju so­lid­nu bo­dov­nu pred­nost u od­no­su na grad­skog ri­va­la pri­pa­da­ju Iva­nu Pe­ja­ko­vi­ću, stri­jel­cu po­bje­do­no­snog go­la u me­ču sa De­či­ćem (2:1).
– Oti­šli smo u Tu­zi da uzme­mo tri bo­da i cilj smo ostva­ri­li, iskre­no, te­že od oče­ki­va­nog. Pr­vih po­la sa­ta je sve išlo ka­ko tre­ba, ali se na­kon to­ga te­ren pre­tvo­rio u ka­lju­gu i ni­smo mo­gli raz­vi­ti na­šu pre­po­zna­tlji­vu pas igru. Na vri­je­me smo da­li pr­vi gol, ali umje­sto da ri­je­ši­mo utak­mi­cu do­zvo­li­li smo pro­tiv­ni­ku da se vra­ti u igru. De­čić je, mo­ram re­ći, po­ka­zao da je od­li­čan, di­sci­pli­no­van tim i da ni­je slu­čaj­no tre­ći na ta­be­li. U dru­gom po­lu­vre­me­nu smo po­di­gli ni­vo igre i uspje­li da stig­ne­mo do va­žna tri bo­da, ko­ja po­seb­no do­bi­ja­ju na zna­ča­ju ka­da se zna da naj­bli­ži pra­ti­o­ci ni­su uspje­li da ubi­lje­že po­bje­de. Gle­da­mo is­klju­či­vo u svo­je dvo­ri­šte, ali mo­ram re­ći da pet bo­do­va pred­no­sti ne mo­že­mo pro­koc­ka­ti i da je je­se­nja ti­tu­la na­ša – re­kao je Pe­ja­ko­vić.
U na­red­nom ko­lu na sta­di­o­nu pod Go­ri­com go­stu­je Gr­balj, eki­pa ko­ja je in­di­rekt­no za­slu­žna što Bu­duć­nost ima pet bo­do­va vi­ška u od­no­su na ak­tu­el­nog šam­pi­o­na.
– Mo­ra­mo od­i­gra­ti mno­go opre­zni­je i bo­lje ne­go što smo to ura­di­li u Tu­zi­ma. Ipak, pr­va utak­mi­ca na­kon pa­u­ze je naj­te­ža, ja­ko te­ško je osta­ti fo­ku­si­ran, po­go­to­vo ako je te­ren u sta­nju ka­kav je bio na „Tu­škom po­lju”. Sa­da se vra­ća­mo na naš sta­di­on, gdje smo do­mi­nant­ni, ta­ko da oče­ku­jem da po­no­vi­mo par­ti­je ko­je smo pru­ža­li u Evro­pi i da ru­tin­ski ubi­lje­ži­mo no­va tri bo­da pro­tiv Gr­blja – za­klju­čio je Ivan Pe­ja­ko­vić.


Ma­lo je­dan Vu­le

Pri­mi­li su fud­ba­le­ri De­či­ća pro­tiv Bu­duć­no­sti gol na­kon 579 mi­nu­ta, pre­tr­pje­li po­raz po­sli­je šest me­če­va, ali da­le­ko od to­ga da su raz­o­ča­ra­li. Agr­siv­no su ušli u du­el sa li­de­rom na ta­be­li, u sva­ki du­el ula­zi­li „kost u kost” dok su ima­li sna­ge. Ipak, is­po­sta­vi­lo se da je za ru­še­nje ne­u­god­ne tra­di­ci­je u du­e­li­ma sa Pod­go­ri­ča­ni­ma ma­lo je­dan Vu­le Vu­ja­čić. Biv­ši na­pa­dač Bu­duć­no­sti imao je mo­tiv do ne­ba. U 32. mi­nu­tu je prak­tič­no „po­jeo” Fi­li­pa Mi­tro­vi­ća u du­e­lu i ru­tin­ski ma­ti­rao Mi­lo­ša Dra­go­je­vi­ća.
– Svi smo da­li 120 po­sto svo­jih mo­guć­no­sti i mi­slim da smo za­slu­ži­li ma­kar re­mi. U pr­vom po­lu­vre­me­nu smo bi­li bo­lji ri­val, ima­li vi­še od igre. Iza­šli smo vi­so­ko u pre­sing i na­kon od­u­ze­tih lop­ti br­zom tran­sfor­ma­ci­jom po­ku­ša­va­li da za­tre­se­mo mre­žu. To je bio dio tak­ti­ke do­go­vo­re­ne pri­je utak­mi­ce. Po­red po­stig­nu­tog go­la imao sam još jed­nu šan­su. Edvin Kuč i Uroš Đu­ra­no­vić su ta­ko­đe bi­li u iz­gled­nim pri­li­ka­ma. Ni­smo na ža­lost is­ko­ri­sti­li sve pri­li­ke, dok je Bu­duć­nost go­lo­ve po­sti­gla iz ne­iz­ra­đe­nih ak­ci­ja, pr­vi iz do­su­đe­nog fa­u­la ko­ji ne že­lim da ko­men­ta­ri­šem. Po­na­vljam, osta­je žal za ma­kar jed­nim bo­dom, ali je na ta­be­li ista si­tu­a­ci­ja kao pri­je ovog ko­la. Naj­bli­ži pra­ti­o­ci ta­ko­đe ni­su uspje­li da sla­ve, ta­ko da smo osta­li na tre­ćoj po­zi­ci­ji. Oče­ku­jem da na­sta­vi­mo sa do­brim par­ti­ja­ma i za­u­ze­me­mo što bo­lju po­zi­ci­ju na kra­ju po­lu­se­zo­ne. Zbog to­ga smo već ar­hi­vi­ra­li meč sa eki­pom Bu­duć­no­sti i okre­nu­li se na­red­nim oba­ve­za­ma – na­po­mi­nje Vu­ja­čić da su Tu­za­ni od­mah ju­če uju­tro ima­li tre­ning.
De­čić je ostao na tre­ćoj po­zi­ci­ji, dok se sna­žni na­pad pro­bio na dru­go mje­sto li­ste stri­je­la­ca, sa sa­mo jed­nim po­got­kom ma­nje od pr­vog gol­ge­te­ra Ad­mi­ra Adro­vi­ća. Ma­lo je fa­li­lo da ima isti uči­nak kao na­pa­dač Mla­do­sti. Na pre­kju­če­ra­šnjem me­ču je kod re­zul­ta­ta 0:0 kli­ze­ćim star­tom od­u­zeo lop­tu Ni­ko­li Vuk­če­vi­ću, po­tom po­ku­šao da dri­bla i ču­va­ra mre­že Mi­lo­ša Dra­go­je­vi­ća, oti­šao su­vi­še u stra­nu pa mu je fa­li­lo kon­ce­tra­ci­je da šan­su, ko­ju je sam stvo­rio, kru­ni­še go­lom.
– Da sam za­tre­sao mre­žu na star­tu me­ča si­gu­ran sam da bi i ko­na­čan is­hod za De­čić bio po­zi­ti­van. Naj­bit­ni­je mi je da eki­pa ima re­zul­tat, a svje­stan sam da re­zul­ta­ti umno­go­me za­vi­se od mo­jih go­lo­va i asi­sten­ci­ja. Sva­ka­ko da ti­tu­la naj­bo­ljeg stri­jel­ca li­ge sva­ko­me la­ska. Me­đu­tim, tru­di­ću se da po­stig­ne­mo što vi­še go­lo­va pr­ven­stve­no da bi De­čić ostva­rio što bo­lji pla­sman na ta­be­li, a na či­sto da bih ja imao bo­lji in­dvi­du­al­ni rej­ting – za­klju­čio je Vu­ja­čić.
M.R.–N.J.